Skip to the main content
[] 26. VIII. 2007.

Man and womanMožda stvarno nisam normalan. Što si ta žena misli o meni? Da sam neki perverznjak, seksualni manijak? Dolazim ovdje već par dana zaredom, scenario je uvijek isti:

- Dobar dan, jel bila?

- Žao mi je gospodine, nije ni danas bila.

- Dobro, ako dođe oćete joj reći da sam je tražio?

- Budem. Doviđenja.

- Doviđenja.

Gledam taj ulaz u zgradu i razmišljam da li da uđem ili ne. Ovo već lagano postaje naporno, ali nema veze. Nije to razlog nedoumice nego je stvar u tome što sam sad već lagano sumnjiv.

Vjerojatno sam predmet sprdnje u cijelog zgradi, u sve tri smjene. Ova baba na šalteru je sto posto ispričala kolegicama o meni. O jednom luzeru koji već 10 dana traži jednu ženskicu koju je ovdje slučajno sreo. Ma sigurno sam jedna od glavnih tema, da mogu čuti što se o meni trača od muke ih pojeo obje cipele.

• • •

- Gospon, a vi isto plaćate račune?

- Ma kakvi, stojim tu u redu iz zajebancije.

Baba je nešto proguđala i zašutjela. Dobro, neće me ništa više pitati.

No, vitka linija ispred mene lagano se zahihotala. Skoro pa idealno vitka, no nisam imao namjeru ispaliti neki mamac da je natjeram da se okrene. Bolje je zamišljati da se nalaziš u Hollywoodu i čekaš za karte za premijeru nekog blockbustera, a ispred tebe glavna glumica.

Jer dan mi je loše počeo. Padala je neka bljuzga, sve okolo mokra prašina, a ekipa s kojom sam se trebao naći na terasi i odraditi redovito snimanje i ocjenjivanje ženskih osoba u prolazu odjednom se raspala zbog iste te kiše.

Tako da sam dobio sat vremena za potrošiti. Prvo sam namjeravao ubiti kavu i gem u nekom od ovih novih kafića koji dolaze i odlaze brzo, kao vijesti o pjevačima i manekenkama, ali onda sam se sjetio da kod sebe imam nekoliko računa, pa ajmo to riješiti a kavu ću ako što ostane. I vremena i novaca.

I uskočim ja tako u rep. A on dugačak, skoro do vrata. Super, kavu ću morat piti doma.

- Jel' to redovito ili samo kad osjetiš potrebu?

Razmišljao sam o kavi. Crnoj, uz minimum šećera, onako seksi, ljutoj, vrućoj, kako se pjena na njoj polako kreće i oblikuje neke čudne likove, otoke usred površine koja se dimi...

- Alo, jel me doživljavaš?

Gle, pa netko mi nešto govori! Tko se to usuđuje prekidati moja razmišljanja o the kavi?

Čitatelj je pogodio da je to upravo bila ona lejdica koja je stajala u repu ispred mene. I njoj je vjerojatno dopizdilo dosadno čekanje u sporom redu puno spodoba na početku istog koje su valjda imale vrećicu računa za platiti. Neki računi su garant bili još za cestarinu Rimskom carstvu.

I bacim ja pogled na izvor slatkog glasića koji me prekinuo iz blaženog razmišljanja.

Zbog predobrih pozadinskih atributa očekivao sam nešto antipatično, nabijeno slojevima raznih šminki i pudera, s podočnjacima kakve dobiješ nakon trodnevnih pijanki i slično.

Krivo sam očekivao.

Mala je bila prava, ko da si fakat u Los Angelesu. Gledala me je u oči i očekivala neki zbunjujući odgovor, kao da mi je poklapanje babetine bila slučajna provala.

- Samo ako imaš više od 70 i bar deset računa za platit.

- (Hihi.) Dakle ne voliš stajati u redu?

- Ne baš. Uvjeti su loši. Ali upravo su postali bolji. Ako i dalje budu bili tako dobri onda ću postati redovit.

- Znači vidimo se sutra?

- Sutra u isto vrijeme.

- Ok.

I okrene se ona i nismo se više vidjeli: dalje sam je gledao u leđa.

Fine traperice, jes da su malo izlizane, ali takva je moda. Cipele su joj malo mokre, ali ne možeš očekivati od žene da se obriše na ulazu u poštu. A sudeći po nabubrenosti džepova bilo je unutra nešto sitno...

Red se ponešto ubrzao tako da smo brzo stigli na red. Tj. ona je stigla.

Ja sam sve ovo shvatio ko zajebanciju i teško da ću se sutra pojavit. I tu je priči kraj.

Zapravo bio bi kraj da nije bacila opaki mamac: kad mi je prepustila mjesto na šanku okrenula se prema meni i nabacila mi onaj pogled s treptajem očima i osmjehom za 1,000 dolara.

Sutra sam tu 101%.

• • •

Sutradan sam prekasno shvatio da nemam nikakav račun uz sebe za platit. Fak.

Snađi se, konju, imaš 5 minuta. I odem do jednog birca, tražim ljude koje znam. Prva dvojica su me odjebali kad sam predložio biznis, ali trećem sam objasnio o čemu se radi pa mi je dao neki račun i lovu, naravno par kuna manje.

Majmun, zarađuje na tuđoj patnji.

Nacrtao sam se u redu taman na vrijeme. Da, bila je tamo. Čekala, zapravo.

- Pa di si ti, čekam te već par minuta.

- Tražio sam račun. Oćemo u red?

- Koji red?

Pogledam ja tamo, a kad ono - nema reda. Shit. Što sad da radim? Da idem van i molim ljude da stanu u red? Ugh.

- Sačekajmo malo, napravit će se.

Nismo ništa pričali, samo smo gledali ljude kako dolaze i odlaze. Nema reda - ništa drugo nas ne pali.

I stvarno, za par minuta evo reda. Pet osoba.

Stali smo fino u red, ovaj put ja gore, ona dolje, tj. ja napred, a ona iza.

- I koliko računa imaš?

- Pa, ovaj, jedan.

- Ja imam 5. Bolja sam. A za što je?

- Nemam pojma.

Fakat nisam imao pojma. Možda sam plaćao račun za seksualne rekvizite i viagru, nisam gledao.

I tako to, još par nebitnih rečenica i već sam bio na šalteru. Pri odlasku sam joj vratio, nabacio pogled divljeg rasnog pitona i rekao:

- Sutra u ovo vrijeme.

- Možda.

Ma šta možda. Pojavit ćeš se ti meni sutra.

• • •

Ali pojavila se ona sutradan možda. A možda i preksutra. I evo već se preko tjedan dana pojavljivala možda. Nabijem ja nju na možda.

I gledam ja stepenice ispred ulaza u zgradu pošte. I možda bih trebao ući, a možda i nebi.

Ma ko ga jebe, ovo joj je zadnja šansa. I uđem ja.

A kad tamo - nema je.

E, gospođite, prokockala ste svoje zadnje možda. Mogla si fino uživati s ovim pastuhom, ali ne. Ti si prelijena doći na dejt.

A takva je kemija frcala između nas, takva elektrika strujala je zrakom... Šteta.

Gotov je među nama. Zdravo i gubaj!

I krenem ja prema izlazu s namjerom da posjetim prvu birtiju i ubijem ljubavnu tugu u čaši. A možda i dvije. A možda... E kako mrzim riječ "možda".

I taman ja na vratima i skužim da me netko zove.

Okrenem se, a kad tamo - opet nije ona.

Zove me žena na šalteru. Ajde, da vidimo što baba oće... Vjerojatno će mi se smijati u lice koji sam ja papak i to ali nema veze. Približim se šalteru:

- Da, mladiću, vas zovem.

- Nisam valjda ostao dužan koju kunu zadnji put?

- Ma neee, ona gospodična koju ste tražili bila je tu...

- ???

- ...i ostavila vam broj telefona za slučaj da se pojavite. Evo vam.

- !!!

- Nema na čemu.

• • •

Sad da li je to ona ili je neka zajebancija. A dobro, nemam šta izgubiti. Okrenem ja broj:

- Daaa?

- Ja sam onaj s fetišom na šaltere.

- Pa di si?

- Pogodi.

- Možeš li za pet minuta u kafiću preko pošte?

- Može.

• • •

Kad sam se dovukao do tamo već je sjedila i čekala me. Na 5 metara do njenog stola počela se ispričavati:

- Čuj, sori, bila sam na odmoru tjedan dana, nemoj se ljutit, bla bla...

- Da, da...

- Ma daj stvarno sori ma ono kužiš ser ser...

- Aha.

- Ma nemoj tako pa znaš da ja kenj kenj...

- Dobro, ok. Ali nekoliko dana stajanja u redovima...

- Da?

- Ostao sam bez zraka.

- A?

- OSTAO SAM BEZ ZRAKA!

Skužila je, ustala, i dala mi jedno poduže disanje usta-na-usta. (Hm, neloše.)

Primjetio sam da pije kavu (Hm. Neloše.) i rekao:

- Ajde popij tu kavu jer nam se žuri.

- Kud? Idemo kod tebe?

- Možda.

• • •

Nakon tri sata, no dobro, nakon sat vremena ležali smo izvaljeni na krevetu jedno preko drugog i pušili treću, no dobro, drugu postkoističku cigaretu.

- Baj d vej, moja mama ti poručuje da malo pripaziš di parkiraš.

- A ona me zna?

- Da, zadnji put si platio veliku kaznu.

- A?

- Ona ti je dala moj broj.

Eh.