Skip to the main content
[] 28. VIII. 2005.

Beer and womanNajozbiljnije.

Ima jedna kuća. Njena. Svaki put kad prolazim pokraj ne sjetim se nje. Ne sjetim se ni kuće. Sjetim se drva.

Nazvala me iduće jutro:

- Jel ti to mene zajebavaš?
- (mamuran) Aa?
- Jel ti to mene zajebavaš?
- (pogled na sat: 9am) Ajok.
- Ja mislim da me zajebavaš.
- Super. Klik.

Rastezanje. Českanje po jajima.
Poluustajanje. Znam da će zvati ponovo.

Točno. Minuta.

- Jel se ti mene bojiš ili šta?
- (opa. that's new.) Zašto?
- Ja mislim da se ti mene bojiš.
- (je, je, ako imas gan) Pišam u gaće.

• • •

Pišanje. Ova štorija je o tome. Nije to nešto novo, čak dapače, staro jedno 10 godina.

Gotovo zaboravljeno.
Ali neki dan sam prolazio kraj kuće. Tj. drveta.

A scena za deset. Ona i ja, sami, u njenoj kuhinji.
Ja na njoj. Ona na kuhinjskom stolu.

Izmjenjujemo bakterije.
"Gle, imaš nešto na jeziku. Tuđi."

A, ono, dodiri. Klasika. Palci po nogama.
Nije imala neke a la Tina Turner noge. Ali su bile uigrane. Gimnastičarka.

Prsti po kralježnici. Do guza.
Super, nema repa. Humanoid. Dozvoljeno. Ukidamo vatrozide.

Ona mene po kosi, po vratu.
Prrrr. Ja, Mačak!

Akceleracija ko na startu F1.
Za 15 minuta ćemo zajedno vući jednu postkoističku čekajući da se energija reloada.

I tako do jutra.
Ima otraga neki krevet. Jadni madraci.

A onda, naravno, STOP!
Klasika.
Gledaš neku sapunicu, glavi likovi taman jedno na drugome, to smo čekali 256 epizoda i onda upadne netko, njezin bivši ili njegova bivša i ajde gledaj još 500 epizoda dok se dotični ponovo ne nađu u istoj situaciji.

Murphyjev zakon do jaja.

• • •

Našli smo se u lokalnoj diskoteci. Znali smo se nešto od prije, primjećivao se onaj sjaj u njenim očima kad bi me pogledala, a ni ja se nisam trudio da je ignoriram. Kad smo konačno sjeli zajedno ja sam imao par riješenih piva. I tako laganini spika, štaš pit, pivo, a super i ja ću. I još par piva, lokal se lagano ispraznio, pa izađosmo...

Našao sam sebe kako je pratim kući. Padala je kišica, ništa strašno. Srećom kuća (drvo) je blizu.

Kao "čuj, nova si ovdje, bolje da te ja otpratim kući, da te ne presretne neki mamlaz željan seksa ko mladi majmun na pustom otoku".

Ko ja. Hehe.

Počelo je već na vratima. Imala je okus po jabukama. Ja po pivu. Savršeno.

Nakon što smo par minuta bili u nemogućnosti da (jelte) progovorimo konačno me pozvala unutra.

"Ajd uđi. Skuhat ću kavu i to."

(Pusti kavu. Ajdmo odma na "i to".)

Čak je krenula otvoriti ormar sa loncima iznad stola.

(Nećes se ti igrati loncima danas, seko.)

Zgrabio sam je odostraga kao da na sebi ne nosi hlače.

Grickao sam je po vratu igrajući se s njenom lijevom i desnom.

Nije se ništa bunila. Čak dapače. Ubacila je u rikverc. Teški. Traktorski.

(Šta se guraš, pa nije ti ovo sumo fajt.)

Gurnuo sam je natrag, zarotirao i digao na stol.

(Dobar neki stol, nije ni zucnuo, čista hrastovina. Takvi se više ne rade.)

Nisam znao da će za 5 minuta početi agonija.

• • •

Idilu Matrixa iznenada je poremetio moj mjehur internom porukom "Čuj stari sorry što te prekidam ali ja ću puknuti ako me ignoriraš". A ko i nebi posle par piva.

Iskusni pivopije će znati da kad piješ li ga piješ, ne izlijevaš ništa neko vrijeme, ali kada krene onda krene. I nema te sile koja ce zaustaviti vodenu stihiju.

Nema. Osim kad te djevojčine noge (recimo gimnastičarske) narajcaju. Onda taj prirodan čin moze i sačekati. Ali nije uvijek tako.

Bilo je hladno. Padala je kiša. Kosa mokra. Čak sam negdje desnom nogom ugazio u lokvu. Mokra čarapa ali nisam mario. Eh, što sve ljudi ne rade samo da bi zadovoljili svoje fizičke potrebe.

Tako je prehlada krenula, tijelo je popustalo, a ja zauzet crnokosim objektom svoje požude. Bili smo naime već raskopčani (stvarno? nemoj srat!) u namjeri da prvu rundu odradimo zdravoseljački, bez prizemnih radnji tipa skidanja odjeće sa sebe.

Njene nokti su vec duboko bili zariti u mojim guzovima, a ja sam upravo _držao_ dokaz da je ona stvarno žensko.

A mozak? Sve je islo automatski, mozak uopće nije sudjelovao u ovoj zanimljivoj igri nego je digao frekvenciju na 100 gigahertza u nemogućnosti da odluči.

Sad ili nikad.

Sad ili nikad.

Sad ili nikad.

Nikad?
Sad?

Sad!

Svim jedinicama: povlačenje! Ponavljam: svim jedinicama: povlačenje!

Odlijepio sam se od nje i potrčao sam prema vratima brzinom pantere.

Istrčao sam pred dvorište i prepustio se instinktu...

Kad sam došao k sebi shvatio sam dvije činjenice:

Da nisam bio raskopčan vjerojatno bih se sav popišao.

Predamnom je bilo drvo. Stablo.
Logično: svi smo mi u biti životinje.

I tako, zakopčam se ja. Lagano, da se sirotica ne muci opet.
Okrenem se prema kući.
Vrata zatvorena? Da, sjećam se, u brzini sam bio zalupio vratima.

Dolazim pred vrata.
U glavi mi nekakav tupavi osjećaj.
Ali riješio sam glavni problem.
Sad cu konačno ubrati plodove.
Ubirati do jutra.

Lovim tu kvaku na jedinoj prepreki do jabuke.
Nešto mi je čudno.
Tijelo mi je smireno.
Oh, shit. Izgubila se ona vatra.
Nestali brzaci, rijeka je opet mirna.
Počeškam se po kolegi. Da, on se slaže samnom.

I šta sad?
Držim tu kvaku.
Sjetim se kvake koju je mrzio onaj Filip iz lektire.

Sad ćemo piti kavu.
Ma nisam za kavu.
Pijem samo espresso.
Da li ćemo ponovo uspjeti dobiti onaj feeling. I onaj THE momenat.
Možda.

I ne znam zašto ali nisam upotrijebio kvaku.
Okrenuo sam se i otišao.

Tu noć sam sanjao binarna stabla.
Tehnologijom pokvaren mozak.

Šta ćeš.

A ženskica?
Nadoknadio sam joj sve idućeg vikenda. Duplo.
Ali to je već druga priča...